Stay Signed In
Do you want to access your site more quickly on this computer? Check this box, and your username and password will be remembered for two weeks. Click logout to turn this off.
Stay Safe
Do not check this box if you are using a public computer. You don't want anyone seeing your personal info or messing with your site.
Korincanima poslanica druga sv. apostola Pavla, glava 4:8
U svemu imamo nevolje, ali nam se ne dosadjuje; zbunjeni smo, ali ne gubimo nadu;
Pics with Patrirach Pavle, 2Corinthians and Missing leeter form Jesus has links to other sites when you click on pics
Sve Tri slike imaju Linkove na druge sajtove ako dugme misa dodirnete preko svake slike koja vas interesuje.
MANASTIR VISOKI DEČANI Crkva Uspenja Hristovog, zadužbina srpskog kralja Stefana Dečanskog i njegovog sina cara Dušana. Gradnja je trajala osam godina (1327-1335), freskopisanje crkve započeto je 1335. a završeno 1347/1348. godine.
VISOKI DECANI MONASTERY church of the Ascension of Christ is the endowment of Serb King Stefan Decanski and his son, Emperor Dusan. The construction lasted eight years (1327-1335) and the decoration with fresco paintings began in 1335 and was finished in 1347/1348
zauvek u mom srcu
Tsar Stefan Uroš IV Dušan Silni ('the mighty') (Serbian: Цар Стефан Душан Силни)
(circa 1308 – December 20, 1355) was a Serb king (September 8, 1331 – 1346) and tsar (1346 – December 5, 1355).
Dušan was the only true tsar of Serbia; he created and was the only ruler of the Serbian Empire.
Vuk Stefanović Karadžić (Serbian Cyrillic: Вук Стефановић Караџић) (November 7, 1787 - February 7, 1864) was a Serb linguist and major reformer of the Serbian language.
Вук Стефановић Караџић (7. новембар 1787, Село Тршић - 7. фебруар 1864, Беч), лингвиста, реформатор српског језика.
Kosovka devojka (The Kosovo maiden) - a picture by Uros Predic drawn in 1919
children, hold on and look at me I am so small; so why am I killed?
Knjiga proroka Zaharije, glava 14:20] U taj ce dan biti na zvoncima konjskim: Svetinja Gospodu; i lonci ce u domu Gospodnjem biti kao zdele pred oltarom;
KJV.Zech.14:20] In that day shall there be upon the bells of the horses, HOLINESS UNTO THE LORD; and the pots in the LORD's house shall be like the bowl's before the altar.
Sveto Jevandjelje po Jovanu, glava 14:2) Mnogi su stanovi u kuci Oca mog. A da nije tako, kazao bih vam; idem da vam pripravim mesto.
Sveto Jevandjelje po Jovanu, glava 14:3 I kad otidem i pripravim vam mesto, opet cu doci, i uzecu vas k sebi da i vi budete gde sam ja.
Bible, King James Version
John[14:3] And if I go and prepare a place for you, I will come again, and receive you unto myself; that where I am, there ye may be also.
KJV.John.[14:12] Verily, verily, I say unto you, He that believeth on me, the works that I do shall he do also; and greater works than these shall he do; because I go unto my Father.
Sveto Jevandjelje po Jovanu, glava 14:12)Zaista, zaista vam kazem: koji veruje mene, dela koja ja tvorim i on ce tvoriti, i veca ce od ovih tvoriti; jer ja idem k Ocu svom;
Seoba Srba (The Moving of Serbs), a picture by Paja Jovanović
Petar II Petrović-Njegoš (Serbian Cyrillic: Петар II Петровић-Његош) (November 13 (November 1 Old Style), 1813 - October 31 (October 19 Old Style), 1851) was the ruler of Montenegro and the Cetinje Episcope of the Serbian Orthodox Church (Serbian: Владика). He made Montenegro a secular state and is considered by many to be among the greatest poets of the Serbian language.
The most famous was the song of the National Spirit about the war between the Russian Czarina Catherine II and the Ottoman Sultan. In Serbian:
Е тако ме не заклали вуци
у џамију, ђе клањају Турци,
ако дигнух моје јањичаре,
сву ћу твоју земљу поробити,
поробити, ватром попржити,
а тебе ћу живу уфатити,
да ме двориш као робињица.
KJV.John.14:13] And whatsoever ye shall ask in my name, that will I do, that the Father may be glorified in the Son.
Sveto Jevandjelje po Jovanu, glava 14:13]I sta god zaistete u Oca u ime moje, ono cu vam uciniti, da se proslavi Otac u Sinu.
WHAT I CAN DO FOR THE SUFFERING
IN KOSOVO?
Pray
Find time each day to pray for peace, to pray for the victims of war, for combatants on all sides, for the heads of state who are a party to this war, for the journalists who report it and for those who edit their reports. A set of basic prayers is posted on this web site. Suggest to your priest that he include special prayers for peace in the Liturgy.
Fast
Christ told his disciples that some demons can only be driven out by prayer and fasting (Mark 9:29). Let us use not only the power of prayer but of fasting to confront the powers and principalities which promote violence and division in our world.
Help the victims
There are hundreds of thousands of war victims: those who have fled war zones or been driven out, many who have been robbed, raped, or seen family members murdered, plus large numbers of people injured due to thousands of bombs that have exploded throughout Yugoslavia. Arrange for special collections in your parish to benefit the efforts of International Orthodox Christian Charities or other organizations working to help war victims. Give donation to our Decani Relief Fund.(http://www.iocc.org/)You can send your donations to the following address please:
Decani Monastery Relief Fund
c/o Veljko Sikirica
4 West Hill Street
Baltimore, MD 21230
USA
Keep informed
Local newspapers are rarely enough in time of war. Every partisan group generates fog banks of propaganda. The internet can give you the chance to sift through different points of view.
Talk to people
Talking starts with listening. What are friends, neighbors and co-workers saying? What can you say that builds on their concerns? Think of articles you can photocopy and share with them that will help them see the ways war only makes the situation worse for everyone in the region.
Write letters
Spend time every few days to write to the press, your representatives, your president or prime minister, or other officials who play a role in the war.
Broaden and deepen news coverage
An ancient Greek proverb reminds us, "In war, truth in the first casualty." Try to influence the content of news about the war. Write and phone editors of newspapers and directors of television news programs. Bring to their attention information not being covered -- you will find some of it on this web site. Provide suggestions for stories. Criticize one-sided reporting, trying to do so in a spirit which will open doors rather than lock them.
Join in public protest
Public demonstrations can also help, but take part only if you agree with both the message and the spirit of the action.
Sveto Jevandjelje po Mateju, glava 5:43 Čuli ste da je rečeno: »Ljubi bližnjega svoga« i mrzi neprijatelja svoga. 44 A ja vam kažem: ljubite neprijatelje svoje i molite se za gonitelje svoje, 45 da budete sinovi Oca svoga koji je na nebesima, jer on čini da njegovo sunce grane zlima i dobrima i daje kišu pravednima i nepravednima.
KOSOVO CONTRASTS
Triumph of Moslem Albanians in Prizren and a Serb funeral under escorted by NATO
KJV Isaiah [33:2]O LORD, be gracious unto us; we have waited for thee: be thou their arm every morning, our salvation also in the time of trouble.
PREVOD:
Knjiga proroka Isaije, glava [33:2] Gospode, smiluj se na nas, Tebe cekamo; budi im misica svako jutro, i spasenje nase u nevolji.
(KJV John.4:23,24)
[23] But the hour cometh, and now is, when the true worshippers shall worship the Father in spirit and in truth: for the Father seeketh such to worship him.
[24] God is a Spirit: and they that worship him must worship him in spirit and in truth.
(KJV Leviticus 20:24) But I have said unto you, Ye shall inherit their land, and I will give it unto you to possess it, a land that floweth with milk and honey: I [am] the LORD your God, which have separated you from [other] people.
(Sveto Jevandjelje po Jovanu, glava 4:23,24)
[23] Ali ide vreme, i vec je nastalo, kad ce se pravi bogomoljci moliti Ocu duhom i istinom, jer Otac hoce takve bogomoljce.[24]Bog je Duh; i koji Mu se mole, duhom i istinom treba da se mole.
(Treca knjiga Mojsijeva, glava 20:24)
I rekoh vam: Vi cete naslediti zemlju njihovu i ja cu vam je dati u drzavu, zemlju u kojoj tece mleko i med. Ja sam Gospod Bog vas koji vas odvojih od drugih naroda.
Vuk Stefanović Karadžić Karadžić was born in the village of Tršić, near Loznica in Serbia. His first name "Vuk" means "wolf", which he was given because all his brothers and sisters died of tuberculosis, leaving him the sole survivor. Apart from learning to read and write in the Tronoša monastery he educated himself. He took part in the First and Second Serbian uprisings against the Ottoman occupation and left detailed accounts of them.
Karadžić reformed the Serb literary language and standardized the Serbian Cyrillic alphabet by following strict phonemic principles. (In everyday usage, but less accurately, his alphabet is often termed a phonetic alphabet.) This made it one of the most usable in the world.
Karadžić's reforms of the Serbian literary language modernized it and distanced it from Serbian and Russian Church Slavonic, instead bringing it close to common folk speech, specifically, to the dialect of Eastern Herzegovina which he spoke. Karadžić was, together with Đuro Daničić, the main Serbian signatory to the Vienna Agreement of 1850 which, encouraged by Austrian authorities, laid the foundation for the later Serbo-Croatian language, various forms of which are used in Serbia and Montenegro, Bosnia and Herzegovina and Croatia today.
Another rare feature of Serbian language is the presence of two alphabets: Cyrillic and Latin. The two alphabets are almost equivalent; the only difference is in the glyphs used. This is due to historical reasons; Serbian once being a part of the Serbo-Croat unification brought Latinic usage into Serbia.
He collected several volumes of folk prose and poetry and created all the works listed below. For his work he received little financial aid, at times living in poverty. He died in Vienna.
Major works:
Primer of the Serbian language (1814)
Dictionary of the Serbian language (1st ed. 1818, 2nd ed. 1852)
New Testament (translation into Serbian) (1st partial ed.1824, 1st complete ed. 1847, 2nd ed. 1857)
Serbian folk tales (1821, 1853, 1870 and more)
Serbian folk poems, vol. 1 (1841)
Serbian epic poetry (1845 and more)
Deutsch-Serbisches Wörterbuch (German-Serbian Dictionary) 1872
and(more...)
Write as you speak and read as it is written. (The essence of modern Serbian spelling)
In Serbian: Пиши као што говориш и читај како је написано (Piši kao što govoriš i čitaj kako je napisano)
Although the above quotation is usually attributed to Vuk Stefanović Karadžić, it is in fact an orthographic principle devised by the German grammarian and philologist Johann Christoph Adelung. Karadžić merely used that principle to push through his language reform (as stated in the book "The Grammar of the Serbian Language" by Professor Ljubomir Popović).
The attribution of the quote to Karadžić is a common misconception in Serbia. Due to that fact, the entrance exam to the Faculty of Philology of the University of Belgrade (Serbia) occasionally contains a question on the authorship of the quote (as a sort of trick question).
A translation of the New Testament into Serbian was made by Vuk Stefanović Karadžić, the founder of modern Serbian literature, and published at Vienna in 1847. The Old Testament was translated by Vuk's pupil Đuro Daničić and issued at Belgrade in 1868. The Serbian Bible of Atanasiie Ivanovi Stoikovi (published by the Russian Bible Society at Saint Petersburg, 1824) is not written in the vernacular, but is a mixture of Church Slavonic and Serbian.
The oldest translation, commonly called the Old Church Slavonic, is closely connected with the activity of the two apostles to the Slavs, Cyril and Methodius, in Great Moravia, 864–865. The oldest manuscripts are written either in the so-called Cyrillic or the Glagolitic character. The former is the Greek majuscule writing of the 9th century with the addition of new characters for Slavic sounds which are not found in the Greek of that time; the latter was a style of the Greek minuscule with the addition of new signs as in the Cyrillic alphabet.
The New Testament (Καινή Διαθήκη), sometimes called the Greek Testament or Greek Scriptures, and sometimes also New Covenant which is the more accurate translation of the original Greek, is the name given to the part of the Christian Bible that was written by various authors c. AD 48–140 and gradually collected into a single volume over the next few centuries. Some minor groups commonly refer to the New Testament as the B'rit Chadashah, Hebrew for New Covenant, or the Apostolic Writings.
Greek (Ελληνικά, IPA - "Hellenic") is an Indo-European language with a documented history of 3,500 years, the longest in the Indo-European family if the Anatolian languages are excluded. Today, it is spoken by approximately 15 million people in Greece, Cyprus, Bulgaria, Albania, and Turkey. There are also many Greek emigrant communities around the world, such as those in Melbourne, Australia which has the third largest urban Greek population in the world, after Athens and Thessaloniki.
Greek has been written in the Greek alphabet (the first to introduce vowels), since the 9th century BC in Greece (before that in Linear B), and the 4th century BC in Cyprus (before that in Cypriot syllabary). Greek literature has a continuous history of nearly 3000 years.
Early Modern English translations
Main article: Early Modern English Bible translations
Early Modern English Bible translations are those translations of the Bible which were made between about 1500 and 1800, the period of Early Modern English. This was the first major period of Bible translation into the English language. It began with the dramatic introduction of Tyndale's Bible and included the landmark King James Version and Douai Bibles. It included the first "authorised version", known as the Great Bible (1539); the Geneva Bible (1560), notable for being the first Bible divided into verses; and the Bishop's Bible (1568), which was an attempt by Elisabeth I to again create an authorised version.
СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА
СВОЈОЈ ДУХОВНОЈ ДЕЦИ
О ВАСКРСУ 2003. ГОДИНЕ
ПАВЛЕ
ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ
ПРАВОСЛАВНИ АРХИЕПИСКОП ПЕЋКИ, МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКИ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ, СА СВИМА АРХИЈЕРЕЈИМА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И СВИМА СИНОВИМА И КЋЕРИМА НАШЕ СВЕТЕ ЦРКВЕ: БЛАГОДАТ, МИЛОСТ И МИР ОД БОГА ОЦА, И ГОСПОДА НАШЕГ ИСУСА ХРИСТА, И ДУХА СВЕТОГА, УЗ РАДОСНИ ВАСКРШЊИ ПОЗДРАВ:
ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
Браћо и сестре у Господу Распетоме и Васкрсломе, драга духовна децо,
Васкрсење Христово видевши,
поклонимо се Светоме Господу Исусу,
Јединоме Безгрешноме…
као што су Му се кроз векове клањали, а и данас Му се клањају, милиони Његових ученика.
По чему се ми хришћани разликујемо од других људи? Управо по томе што се Крсту Његовом клањамо и свето Васкрсење Његово прослављамо.
Христов Крст и Његово Васкрсење, драга наша децо духовна у Отаxбини и у расејању, представљају суштину нашег живота, наше вере и наше наде. У њима је био и остао смисао нашег рађања, живљења и умирања. По речи светог апостола Павла, ако Христос није васкрсао, онда је узалудна вера наша, бесмислен и живот наш (ср. 1. Кор 15,14–19).
Преко Крста Његовог и Распећа открива нам се и дарује неизрецива Тајна божанске љубави. Јавља нам се Бог као вечна истинска љубав, као љубав која се жртвује за друге, за људе и народе, за цео свет. Од такве љубави нема нити може бити веће. На Крсту нам се Христос, Син Божји, показује као Бог Који не само што призива на љубав него показује љубав на делу, жртвујући се за друге без остатка. Голготска Христова жртва је откривење велике тајне саможртвене божанске љубави којом Бог грли и милује сва бића, сва створења. У природи је љубави, па и обичне земаљске љубави, да дарује радост и да рађа нови живот. Земаљска љубав је таква зато што је она огледало божанске љубави која је створила васцели свет и удахнула свој дах у твари и бића. Уколико је љубав на земљи, међу људима, сличнија божанској љубави, утолико је истинитија и дубља. А нема веће ни истинитије љубави од оне да неко живот свој жртвује за ближње своје. Таква је била и остала Христова љубав. Таква је и љубав свих Његових следбеника. Стога само они људи и народи који живе том, крсноваскрсном љубављу могу себе сматрати духовно живима и јесу достојни живота вечнога (ср. Дап 13,46).
Поред тога што нам се часним Крстом Христовим открива и дарује преизобиље љубави Божје и што његовим ношењем постајемо достојни живота вечнога, њиме нам се јавља још једна велика истина: Христово Распеће на Крсту открива нам смисао људскога страдања. У Лику Распетога Христа и у ликовима двојице разбојника распетих поред Њега на Голготи представљен је сав људски род. Страдање је, наиме, удео свих људи на земљи, али су различити разлози због којих људи страдају. Сагласно Јеванђељу Христовом, једни страдају због својих грехова, други због грехова својих предака, а трећи ради тога да се преко њих прослави Име Божје. Тако се на Голготи, страдањем највећег Праведника, Христа Господа, пројавила љубав Божја. Страдање покајаног разбојника послужило је њему за очишћење од греха, од злочина које је некад учинио, а распет опрао својом крвљу и својим покајањем. Други, пак, разбојник, онај непокајани, који је такође пострадао на крсту, својом мржњом према Богу и својим злочинима обесмислио је не само своје страдање него и свој живот.
То, дакле, што се догодило на Голготи, догађа се у свеукупној људској историји. Праведници страдају да би постали још праведнији: пролазе кроз страдања као злато кроз огањ да би њихова праведност заблистала вечном светлошћу.
Грешним људима који се кају страдање постаје извор врлине, препорода, непролазне мудрости и знања. Они људи, међутим, који немају вере и покајања за своје грехе страдањем постају још суровији, срљају све дубље у духовно слепило, мржњу и озлојеђеност и на Бога и на људе.
Од овога трећег нека би нас Васкрсли Христос све сачувао! А сачуваће нас ако „останемо у вери“, по речи апостола Павла, и ако постанемо свесни непролазне истине живота „да нам кроз многе невоље ваља ући у Царство небеско“ (Дап 14,22). Јер, страдањем не само што се памет стиче, како су говорили древни Јелини, него оно помаже људима и народима „да се од ништавних ствари… обраћају Богу живоме“ (Дап 14,21). Само тако схваћена и доживљена, наша лична страдања, страдања нашег народа, стара, нова и најновија, и страдања свих земаљских народа добијају свој прави смисао и значење.
Понављамо: све нам то сведочи Христова Голгота и Његово страдање, обасјано светом и светозарном Тајном Његовог Васкрсења.
Ето зашто се ми Крсту Христовом клањамо и Васкрсење Његово прослављамо! Ето зашто Крст и страдање Његово постају победа над смрћу и лек бесмртности, извор васкрсења и вечног живота. Оно што је најбесмисленије постаје извор најдубљег смисла. У томе је тајна Христовог Васкрсења као квасца новог живота.
Људи овога света непрекидно говоре о реформама у друштву и покушавају да створе „новог човека“. Заснивајући промене на мењању „ништавних ствари“ и на површном прилагођавању духу овог века, без осећања живоносног огња Васкрсења Христовог, који саставља, обнавља и овековечује све чега се дотакне, они и сами постају заробљеници ништавила и пролазности.
Такви би хтели и Цркву да реформишу, живећи у заблуди да је она слична земаљским, људским организацијама, које, да би опстале, морају стално да се мењају и прилагођавају. Црква, међутим, мери живот свемогућом мером Христовог Васкрсења и њиме обасјаног људског достојанства. Као таква она никада не престаје да обнавља свакога човека који долази на овај свет и да све народе, као и све области и све структуре људског живљења, призива на непрестано усавршавање и мењање ка бољем.
Имајући божанско безмерје за меру свега земнога и људскога, она не само што призива људе и народе на стално усавршавање и узрастање „у меру раста пуноће Христове“ (Еф 4,13), него им, силом Васкрсења, даје и моћ за такво бескрајно узрастање. Притом, дајући свему вечни смисао и значење, Црква не дозвољава да ичим буде ограничена или сужена у остваривању њене божанске мисије. Њој ништа што је људско није туђе, али истовремено ништа људско не може да је пороби. Ни земни живот, ни смрт, ни време, ни оно што људи стварају у времену и што је њиме условљено: „Ко ће нас раставити од љубави Христове? жалост и тескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач?… Јер сам уверен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божје која је у Христу Исусу Господу нашем“ (Рим 8,35–39). Служећи једном народу, она се труди да буде светлост свим народима и свим људима, у тежњи да све народе претвори у један Народ, Народ Божји, да сви буду једно као што је једно Отац са Сином и Духом Светим (ср. Јн 17,21). Отуда, по речи истог Апостола, у Цркви „нико од нас не живи самоме себи, и нико не умире самоме себи; јер ако живимо, Господу живимо; ако ли умиремо, Господу умиремо. Дакле, и кад живимо и кад умиремо, Господњи смо. Јер зато Христос и умре и васкрсе и оживе да овлада и живима и мртвима“ (Рим 14,8–9).
Поклонимо се, дакле, браћо и сестре, драга наша децо духовна, Њему, Господару живота и смрти, Господу Васкрслом и Васкрситељу свеколике творевине, Који је „Хлеб живота“ што „сиђе с неба“ и даје се „за живот света“ (Јн 6,48–51)! Запевајмо сви, једним устима и једним срцем, радосну песму Пасхе:
Христос васкрсе из мртвих,
смрћу смрт победивши
и онима у гробовима живот даровавши.
11th century manuscript of the Hebrew Bible with Targum
Hebrew Bible is a term that refers to the common portions of the Jewish and Christian canons. Its use is favored by some academic Biblical scholars as a neutral term that is preferred in academic writing both to "Old Testament" (which alludes to the Christian doctrine of supersessionism) and to "Tanakh" (an acronym used commonly by Jews but unfamiliar to many English speakers). "Hebrew" in "Hebrew Bible" may refer to either the Hebrew languag Hoffman 2004(http://www.newjewishbooks.org/ITB/)or to the Jews who historically used the Hebrew language as a spoken language, and have continuously used the language in prayer and study, or both.
Hebrews (syns. Heberites, Eberites, Hebreians, descendants of biblical Patriarch Eber; עברים, Standard Hebrew ʿIvrim, Tiberian Hebrew ʿIḇrîm; also עבריים Standard Hebrew ʿIvriyyim, Tiberian Hebrew ʿIḇriyyîm) were people who lived in Canaan, an area encompassing Israel, both banks of the Jordan River (The West Bank and Jordan), Sinai, Lebanon and the coastal portions of Syria. These areas were politically Phoenicia and of the Philistines in Canaan when they first arrived in the area. The Hebrews lived within this region in the 2nd millennium BCE and spoke a Canaanite dialect, which played a role in the Hebrew languages, although their culture was distinct from the local Canaanite culture. The extent of the distinction between the culture of the Canaanites and the Hebrews is a matter of great debate, touching as it does on strong religious sensibilities.
Because it refers to the common portions of the Jewish and Christian biblical canons, it does not encompass the deuterocanonical books, largely from the Koine Greek Septuagint translation (LXX), included in the Old Testament by the Roman Catholic and Orthodox churches. Thus the term Hebrew Bible corresponds most fully to the Old Testament in use by the Protestant denominations that follow Jerome's Veritas Hebraica doctrine. Nevertheless, it can be used accurately by all Christian denominations in general contexts, except where reference to specific translations or books is called for.
סופרוניוס אוזביוס הירונימוס (Eusebius Sophronius Hieronymus בלטינית, Jerome באנגלית) (342 - 30 בספטמבר 420) מאבות הכנסייה, מפרש מקרא מהאסכולה המילולית-היסטורית, מחבר ה'וולגטה' - תרגום התנ"ך ללטינית. דבק בפשט הכתובים; מיוחסת לו האימרה: "אני מאמין כי זה אבסורדי".
The Orthodox Church of Jerusalem, properly called the Greek Orthodox Church of Jerusalem, is regarded by Orthodox Christians as the mother church of all of Christendom, because it was in Jerusalem that the Church was established on the day of Pentecost with the descent of the Holy Spirit on the disciples of Jesus Christ. From Jerusalem the gospel of Christ was spread to the world. This church is part of the Eastern Orthodox Church.
The Serbian Orthodox Church
to her spiritual children
at Pascha, 2003
PAVLE
By the grace of God
Orthodox Archbishop of Pec, Metropolitan of Belgrade-Karlovci and Serbian Patriarch, with all the Hierarchs of the Serbian Orthodox Church—to all the clergy, monastics, and all the sons and daughters of our holy Church: grace, mercy and peace from God the Father, and our Lord Jesus Christ, and the Holy Spirit, with the joyous Christmas greeting:
CHRIST IS RISEN!
Brothers and sisters in the Crucified and Resurrected Lord, Our dear spiritual children,
Having beheld the Resurrection of Christ,
let us worship the Holy Lord Jesus,
the only Sinless One,
just as millions of His disciples have worshipped Him through the centuries, and worship Him today.
What makes us Christians different from other people? Truly it is that we worship at His Cross and we glorify His Resurrection.
Our dear spiritual children both in the homeland and abroad, Christ’s Cross and His Resurrection constitute the essence of our life, our faith and our hope. The meaning of our birth, life and death were and are found in them. In the words of the Holy Apostle Paul, if Christ has not risen, then our faith is in vain and our lives are without meaning. (cf. I Cor. 15:14-19)
Through His Cross and Crucifixion the unspeakable Mystery of God’s love is revealed and given to us. Through them God reveals Himself to us as eternal true Love, as the Love which sacrifices itself for the other, for people and nations, and for the whole world. There is and can be no greater love than this. On the Cross Christ, the Son of God, shows Himself to us as the God Who not only calls us to love, but Who shows love in action, sacrificing Himself entirely for others. Christ’s sacrifice on Golgotha is the revelation of the great mystery of God’s self-sacrificial love by which God embraces and heals all beings and all creation. There is a kind of love in nature, that is, the common worldly love which brings joy and gives birth to new life. Earthly love is like this because it reflects the divine love which created the whole world and which instilled its breath into creatures and all beings. The more the love in this world, among people, is like this divine love, the more genuine and deeper it is. And there is no greater nor truer love than that which leads someone to sacrifice his life for his neighbor. Christ’s love was and is this kind of love. This is the kind of love which also belongs to His followers. Therefore only those people and nations which live by this crucified and resurrected love can consider themselves to be spiritually alive and worthy of eternal life. (cf Acts 13:46)
Besides the fact that the superabundant love of God is revealed and given to us by the Precious Cross of Christ and that by enduring it He has made us worthy of eternal life, it reveals yet another great truth to us: Christ’s crucifixion on the Cross reveals the meaning of human suffering. In the image of the Crucified Christ and in the images of the two thieves crucified with Him on Golgotha, the state of the entire human race is presented to us. Namely, suffering is the lot of everyone on earth, but the reasons why people suffer differ for each person. According to the Gospel of Christ, some suffer because of their sins, others because of the sins of their ancestors, and still others so that God’s name may be glorified in them. Thus on Golgotha, through the suffering of the most righteous One of all, Jesus Christ, God’s love was made known. The suffering of the repentant thief was for him unto the cleansing of his sins and of the evil things he had once done, and in his crucifixion he was washed by his blood and his repentance. But the other thief, the unrepentant one, who also suffered on the cross, by his hatred towards God and by his evil deeds made not only his suffering but also his very life meaningless.
What took place on Golgotha is what has happened throughout all of human history. The just suffer in order to become even more just: they pass through their suffering like gold through the furnace so that their righteousness might shine with an everlasting radiance.
For sinners who repent, suffering becomes a fountain of virtues and of regeneration, of unending wisdom and understanding. But those people who have no faith and no repentance for their sins become through suffering even more cruel; they wander ever deeper into spiritual blindness, hatred and bitterness towards God and man.
May the Risen Christ keep us all from being this third kind! And He will protect us if we “stand fast in the faith,” in the words of St. Paul, and if we become aware of the eternal truth of life that “It is through many tribulations that must we enter the Kingdom of Heaven” (Acts 14:22). For the point of suffering in not merely to bring us to our senses, as the ancient Greeks would say, but to help people and nations “to turn away from useless things to the living God.” (Acts 14:15). Only when understood and experienced in this way can our own personal suffering, the suffering of our people past and present, and the suffering of all the peoples of the earth, acquire its true meaning and significance.
To repeat: All this is testified to by Christ’s passion on Golgotha and by His suffering, as seen in the light of the holy and brilliant Mystery of His Resurrection.
This is why we worship the Cross of Christ, and why we glorify His Resurrection! This is why His Cross and suffering have become victory over death and the medicine of immortality, the fountain of resurrection and eternal life. That which is the most senseless has become the source of deepest meaning. So the mystery of Christ’s resurrection is like the leaven of new life.
People of this world constantly talk about reforms in society and try to create a “new man.” Basing their reforms on changing “trivial matters” and on superficial adaptations to the spirit of this age, without any appreciation for the life-bearing fire of Christ’s Resurrection which establishes, renews and perpetuates everything it touches, they themselves become captives of emptiness and impermanence.
These are the kind of people who would also like to reform the Church, living under the delusion that it is like worldly, human organizations which, in order to survive, must constantly change and adapt themselves. But the Church measures life by the perfect measure of Christ’s Resurrection and the human dignity it reveals. As such it never ceases to renew every person who comes into this world, as well as every area and every structure of human life, calling them to constantly greater perfection and change for the better.
Having the infinity of God as the measure of everything which is earthly and human, not only does the Church call people and nations to a constant process of ever greater perfection and growth “into the measure of the stature of the fullness of Christ” (Ephesians 4:13), but by the power of the Resurrection it gives the ability to achieve this never-ending growth. So, in giving everything its eternal meaning and significance, the Church cannot accept any kind of limits or restrictions to the carrying out of its divine mission. Nothing human is alien to her, but at the same time nothing human can enslave her—neither earthly life, nor death, nor time, nor whatever people do over time which restricts them: “Who shall separate us from the love of Christ? Shall tribulation, or distress, or persecution, or famine, or nakedness, or peril, or sword? … For I am convinced that neither death nor life, nor angels, nor principalities, nor powers, nor things to come, nor height, nor depth, nor any other created thing, shall be able to separate us from the love of God which is in Christ Jesus our Lord.” (Romans 8: 35-39) Even while serving a particular nation, the Church attempts to be a light to all nations and all people, attempting to transform all peoples into one People, the People of God, that all may be one as the Father is one with the Son and the Holy Spirit (see John 17:21). Therefore, in the words of the Apostle, in the Church “none of us live to ourselves, and none of us die to ourselves. For if we live, we live to the Lord; and if we die, we die to the Lord. Therefore, whether we live or whether we die, we are the Lord’s. For to this end Christ died and rose and lived again, that He might be Lord of both the living and the dead.” (Romans 14: 8-9)
And so, brother and sisters, our dear spiritual children, let us worship Him, the Lord of life and death, the Lord Who is risen and Who bestows resurrection upon all creation, Who is the “Bread of Life” Who has “come down from heaven” and Who is given “for the life of the world!” (John 6: 48-51). Let us all sing with one mouth and one heart the joyous Paschal hymn:
Christ is risen from the dead,
Trampling down death by death,
And upon those in the tombs bestowing life!
TRUTH about KOSOVO
LOOK AT WHAT ALBANIANS DO ALL DAY TO SERBIAN CHURCHS OVER 1000 YEARS OLD. This is the absolute proof of some Albanian people's culture!The respect of God and His home!Even though they're not Christians, this church presents the Holly Spirit,and whoever and whatever disrespects it will burn in hell.(no matter what religion they are). If this is what they are doing to Churches what are they doing to chirldren and Christian people. This Church is from town of Podujevo, and is only one of hundreds Churches that was under massive attack that day in the region of Kosovo. (Heart of Serbia and Christian Orthodox Culture)
Whoever made this video possible for the world's eyes, I'd thank You and God bless you. Finally the world can see the TRUTH!
NA KOLENA SAMO PRED BOGOM, NIKAKO PRED PAPOM
Vatikan je, kroz istoriju, odigrao znacajnu ulogu, od razbijanja SFRJ, odnosno SRJ i SCG, do rušenja Njegoševe kapele na Lovcenu, a sada nastoji da i SPC bude "pod kapom" Svete stolice, pa nije na odmet podsetiti se reci naših duhovnih velikana
NA KOLENA SAMO PRED BOGOM, NIKAKO PRED PAPOM
@ Dragoljub GAJEVIC
Opšte je poznato, da se odnosi Vatikana i nekadašnje SFRJ u pogledu verskih i svetovnih pitanja nisu poklapali. Na osnovama Drugog vatikanskog koncila došlo je do kontakata i medudržavnih odnosa tadašnje Jugoslavije i Svete stolice. Protokol o uspostavljanju diplomatskih odnosa dve države su potpisale 1966. godine. Posle potpisivanja protokola Josip Broz Tito je posetio papu Pavla VI.
Posle Tita, u Vatikanu su boravili: Cvijetin Mijatovic i Branko Mikulic, ali u posetama novom papi - Jovanu Pavlu II. Tom prilikom oni su i aktuelizovali Titov poziv, da papa poseti Jugoslavija. Ali, kako je poseta stalno odlagana, ili preciznije, do nje nikako nije dolazilo, poziv je više puta obnavljan.
Dakle, za života Josipa Broza, do posete pape SFR Jugoslaviji nije došlo. A posle Titove smrti, odnosi dveju država su se potpuno poremetili, da bi krajem osamdesetih i pocetkom devedesetih došli do najniže tacke. Nije potrebno previše tražiti po arhivi Vatikana, da bi se utvrdila krivica Svete stolice za razbijanje SFRJ. Jasno, Vatikan nikad nije i nece priznati krivicu, ali niz cinjenica govori u prilog, da je vrh Katolicke crkve možda najveci krivac za razbijanje velike Jugoslavije.
Politika Vatikana, inspirisana željom i neskrivenim interesima na Balkanu, pocetkom poslednje decenije prošlog veka, izazvala je krvave sukobe i ratove kojima je Sveta stolica dala legitimitet. Odluku o konacnom razbijanju Titove Jugoslavije Vatikan je pokrenuo memorandumom državama KEBS-a, 26. novembra 1991. godine. Sve je dogovoreno na sastanku pape Jovana Pavla II sa nemackim ministrom Genšerom. Tog, 26. novembra 1991, državni sekretar Vatikana uputio je memorandum sa zahtevom za priznavanje Slovenije i Hrvatske kao nezavisnih država, svim clanicama Konferencije o evropskoj bezbednosti. Sveta stolica je tada bila mišljenja da je došlo vreme da se medunarodno priznaju Slovenija i Hrvatska, "i to pre božicnih praznika".
Posle tog vatikanskog memoranduma, Slovenija i Hrvatska su priznate kao nezavisne države, što je izazvalo žestoke sukobe i rat, koji se, opet uz pomoc Svete stolice, proširio i na Bosnu i Hercegovinu. Glasnogovornici Vatikana tada su govorili da je to rat protiv "velikosrpskih ideja". Dakle, rat koji je Sveta stolica direktno pokrenula protiv srpskog naroda. U prilog ovog tvrdnji i podatak da je u jesen 1995, kada je trebalo bombardovati Srbe u Bosni, sveti otac podržao Klintonovu politiku i tražio da se objavi "rat ratu". Mnogi se dobro secaju, da su tada srpski položaji u BiH danima bombardovani, i da je stradalo više stotina Srba. Bosanski Srbi Vatikanu to nikad nece zaboraviti.
Razbijanje bivše SFRJ nije oznacilo i kraj uplitanja Vatikana u krvave poslove na tlu ovog dela Balkana. Vatikan je politicki i dalje nastojao da se razbije srpska država i njen narod dovede u podreden položaj, u odnosu na zemlje Evropske unije i Amerike. Vatikan je u složenoj kosovsko-metohijskoj problematici decenijama igrao na kartu Albanaca, nastojeci da najpre oslabi Jugoslaviju, a zapravo Srbiju. Pocetkom 1999. Vatikan stavlja u funkciju svoj plan iz Drugog svetskog rata. Da bi se taj plan ostvario, trebalo je po svaku cenu odvojiti Kosovo od Srbije, što je ucinjeno bombardovanjem tadašnje SRJ.
Stvaranjem države SCG ostvaren je i plan otcepljenja Crne Gore od Srbije. Otimanjem Kosova i Metohije i otcepljenjem Crne Gore, Vatikanu se otvorio put ka davnašnjoj želji stvaranja "jadranske konfederacije", sastavljene od nezavisnih država Hrvatske, Crne Gore i Albanije. Tek stvaranjem eventualne nezavisne države Kosovo plan Vatikana s pocetka Drugog svetskog rata, o toj konfederaciji, bice u ostvaren.
Sad postaje jasno, zašto se Americi žuri da do kraja 2006. medunarodna zajednica reši buduci status Kosmeta. U prilog tezi, da Vatikan kod SAD i EU insistira na stvaranju tzv. jadranske konfederacije, ide i cinjenica da je papa Jovan Pavle II, 25. aprila 1993, kao prvu balkansku zemlju posetio Albaniju, iako u njoj živi samo 15 odsto katolika. Papinoj poseti Albanci su dali "svenacionalni znacaj", a kosovski list "Bujku" tada je pisao kako Albanija i svi Albanci sveta docekuju papu, i da su sa Kosova, iz Makedonije i Crne Gore, svi Albanci otišli u Tiranu da ih papa blagoslovi.
Podatak da je papa licno, u obracanju vernicima sa prozora svog kabineta, 8. marta 1993. rekao: "Pred Bogom tražim osvetu za agresorski rat u Bosni", pri tom apostrofirajuci Srbiju i Srbe kao agresore, govori o umešanosti Vatikana u gradanski rat u BiH, svakako na strani Hrvata i muslimana.
Odnos Vatikana prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi takode ide u prilog tvrdnji da Sveta stolica snosi najvecu odgovornost za razbijanje SFRJ, SRJ, SCG i danas Srbije. Vatikan odavno, sa manje ili više uspeha, pokušava da se meša u unutrašnje stvari SPC. Primera ima više, najdrasticniji je svakako da je Vatikan priznao autokefalnost Makedonske pravoslavne crkve. Nije na odmet navesti i podatak, do koga je došao "Svedok", a to je pismo koje je 28. decembra 1969. papski izaslanik Francisko Palovineti uputio tadašnjem mitriopolitu crnogorsko-primorskom Danilu Dajkovicu, povodom izgradnje mauzoleja na Lovcenu.
Iz pisma se jasno vidi, da Sveta stolica i papa pozdravljaju rušenje kapele na Lovcenu, i predlažu da se ona smesti u muzej u Njegušima, gde bi odgovarala nameni. Iz pisma je uocljiva želja Vatikana da zagospodari vecnim srpskim pravoslavnim prostorom. Mnogo se postiglo, kaže u pismu Palovineti, "sveti otac papa je veoma zadovoljan, i predložio bi da bi bilo najbolje da se skine ona kapela. Svima je jasno da sadašnji narod nema više ništa zajednicko sa nekadašnjim narodom, opijenim velikosrpskom ideologijom, koja je zloupoterbila svoj narod, koji, eto, može se reci, potpuno izumire. Novi narod, sa novim navikama i novim životom, je narod buducnosti i novih pregnuca, pa je sveti otac papa voljan da ovaj narod svesrdno pomogne i da ga vrati u pravu Hristovu veru, za šta je voljan da da 500 miliona lira kao pomoc za izgradnju mauzoleja".
Papa ce, kaže se u pismu izaslanika Palovinetija, tražiti da u Mauzoleju budu i kosti Lucije Crnogorke (Ozane Kotorske). Poznato je da je kapela srušena, i da je Mauzolej na Lovcenu izgraden. I da je, te 1969. na ovaj nacin pocelo razbijanje srpskog bica u Crnoj Gori, koje je nedavno rezultiralo raspadom državne zajednice SCG. Dakle, 37 godina posle rušenja male Njegoševe kapele na Lovcenu, za koju mnogi Srbi kažu da je bila svetionik SPC i da je objedinjavala pravoslavni prostor na Balkanu.
Jasno je takode, da je Vatikan unutar srpskog nacionalnog korpusa pronašao ljude koji su zabili nož u leda srpskoj populaciji na Balkanu, pri cemu je Amerika, uz pomoc evropskih zemalja katolicke vere, upotrebila doktrinu - razjedini nepriajtelja i pobedi ga.
Sada, kada je srpsko bice podeljeno u više država, potrebno je razbiti i srpski korpus u Srbiji. Ovo bi posebno morala da ima u vidu Srpska pravoslavna crkva, ne vodeci racuna o istupima pojedinih politicara, koji baš mnogo ne polažu na veru. Posle svega, teško je prihvatiti i opravdati neke postupke vrha SPC.
Šta bi rekao vladika Nikolaj Velimirovic, neumoljivi borac protiv konkordata, da cuje da je episkop njegove pastve Lavrentije, sa 36 sveštenika svoje eparhije, išao na poklonjenje papi u Vatikan, i da je sa njegovim dopuštenjem deset sveštenika Šabacko-valjevske eparhije išlo u Toronto, da na internacionalni dan mladosti, u avgustu 2002, doceka papu?
Šta bi rekao patrijarh srpski Varnava, koji je u borbi protiv konkordata izgubio život za veru pravoslavnu i svetosavsku?
Šta bi rekao Justin Celiski, koji rimokatolicizam smatra za jeres, da cuje kako srpski episkopi o jeresu govore kao o "sestrinskoj crkvi"?
Da vladika šabacko-valjevski nije usamljen u idejama o ujedinjenju SPC sa Rimokatolickom crkvom, govori podatak da i vladika niški Irinej vatikansku crkvu naziva sestrinskom. "Ideja o ujedinjenju dve crkve nije nova. Jer crkva je jedna, i te razlike u kanonskom smislu nisu nešto strašno što se ne može prevazici. Zato smo mi uvek prihvatali i dobro saradivali sa sestrinskom Rimokatolickom crkvom. I s njom smo u veoma dobrim odnosima", rekao je vladika Irinej.
Posebno zabrinjava što su vladike Lavrentije i Irinej, izgleda, sve ucinili sa znanjem Svetog sinoda SPC, koji o ovim problemima i dalje zvanicno cuti. Kao da su srpske vladike zaboravile reci Svetog Save, na Saboru u Žici 1224. godine, kada je u besedi rekao: "Srbi, moj narod, Hristovi su, ne papini". Tako je Sveti Sava Vatikanu jasno porucio, da o jedinstvu katolicke i pravoslavne crkve nema ni govora. Znaju svakako srpske vladike, da je sveti Marko Efeski, neumoljivi borac protiv katolicke jeresi, ostavio zaveštanje pravoslavlju: "Bežite od papista kao što se beži od zmije".
Kako objasniti zlocine nad Srbima u prošlosti, kako objasniti Jasenovac, kada je papa u poslednjih 15 godina više puta boravio u Hrvatskoj, ali Jasenovac nikad nije posetio. A žrtvama Jasenovca vladika Nikolaj napisao je službu, u kojoj kaže da su "ustaše za revnost u zlu, dobro znanu svima, pohvale dobile iz pakla i iz Rima".
Izgleda da deo SPC paktira sa Vatikanom. To je jasnije, ako se zna da je SPC 2002. godine 700.000 srpskih novomucenika, koji se slave 13. septembra, izbacila iz kalendara. Da li je to ucinjeno da se zvanicnici Svete stolice ne bi podsecali da su u ime vere rimokatolici nad Srbima pocinili zlocin?
Sve više se govori o pregovorima Vatikana i SPC, a kaže se da nema prepreka da papa poseti Beograd, samo se ceka povod.
"Svedok" iz izvora bliskih vrhu SPC saznaje, da su pojedini srpski episkopi cak tražili ostavku patrijarha Pavla. Zato je, kaže isti izvor, patrijarh morao da donosi potvrdu konzilijuma lekara, da je sposoban da i dalje vrši svoju dužnost.
Pojedinci iz vrha SPC priznaju, da ono što se trenutno dešava u vrhu srpske crkve nije dobro, da o mnogim važnim pitanjima saglasnosti nema. Posebno kada je rec o ujedinjenju sa Rimokatolickom crkvom, o cemu se unazad pet godina sve više govori.
Saznajemo takode, da je sve više ekumenista u Srpskoj patrijaršiji. A zna se da je rec o pokretu za zbližavanje svih hrišcanskih crkava.
Vladike SPC podelilo je pitanje, da li je ekumenizam promašaj ili rešenje za Srbiju i srpski narod. Ima onih koji tumace da ekumenizam i novi svetski poredak imaju isti cilj, globalizaciju planete.
"Svedok" takode saznaje, da hrišcanska koalicija u SAD sve više uzima maha, i preti da uništi americku demokratiju. Veliki broj intelektualaca upozorava, da ta koalicija nije ništa drugo do odskocna daska Republikanske partije. Kažu takode, da ta koalicija pokušava da se tajno uvuce u život svih Amerikanaca. Uz to, tvrdi se da se uskoro ocekuje stvaranje nove organiazcije u kojoj ce biti hrišcanska koalicija i katolicka alijansa, u kojoj su sada uz katolike i Jevreji. Bivi voda Hrišcanske koalicije Ralf Rid, otvoreno kaže da njegova koalicija zastupa interese ekumenistickog pokreta u pravom smislu. A u Americi, tvrde da je rec o najtežem obliku nasilja nad mišljenjem.
Upravo zbog toga najveci deo srpskih vladika tvrdi da se treba kloniti bilo kakvih konkordata i ekumenizma. Po njihovom mišljenju, Srbe je kroz vekove ocuvala Srpska pravoslavna crkva kojoj je temelje udario Sveti Sava.
Što se SPC tice, u Patrijaršiji kažu da se tu tek ocekuju problemi.
Ova analiza ne bi bila potpuna, ako se ne bi pomenuo apel Svetom arhijerejskom saboru i Sinodu SPC, velikog broja sveštenomonaha, monaha, monahinja i sveštenika sa skupa u manastiru Sopocani, u februaru 2001. godine. "Potpisnici apela su pre zabrinuti i ustrašeni satanskim planovima ekumenista, koji prema SPC deluju preko Svetskog saveza crkava".
Ako je papa Jovan Pavle II imao zadatak da razbije SSSR i tako stvori nove katolicke države, neizostavno se namece pitanje - da li novi papa Benedikt XVI ima zadatak da razbije pravoslavlje? Da li ce se SPC ponašati u skladu sa svojom vekovnom politikom, da o svemu treba sa svakim razgovarati, a na kolenima se pojaviti samo pred Bogom - ostaje da se vidi. Za kraj, kao opomena, neka posluže reci poruke vladike Nikolaja Velimirovica, kada je govorio o opasnosti po SPC: "Ako neko kaže, juce je bila opasnost po našu crkvu, a danas je ta opasnost prestala, strašno se vara. To je trubac koji svira na spavanje. A mi moramo imati u ovo vreme što više trubaca koji ce svirati na budenje, na ustajanje, na pripravnost, na odbranu".
SVEŠTENIK BIGLER
OTKRIO PUTEVE
KRVAVIH DOLARA
O umešanosti Vatikana u razbijanje SFRJ, SRJ i konacno SCG, pocetkom 2000. godine progovorio je otvoreno penzionisani vojni sveštenik americke vojske Robert Bigler, koji je saopštio da je iz najpouzdanijih izvora dobio tajne bankovne racune Vatikana, koji potvrduju da je Katolicka crkva, zajedno sa nemackom vladom, destabilizovala Jugoslaviju tako što je separatistima na ovom prostoru Balkana upumpano više miliona dolara, za koje je Bigler rekao da je rec o krvavim dolarima.
AMERICKA I PAPINA MOC
Iskazivanje moci je pokretacka snaga ekumenskog pokreta. A to podrazumeva americku moc i njenu dominaciju u svakom pogledu, osim u verskom. Jer verska moc pripada samo papi.
RUSKA CRKVA NI DA CUJE
Ruska pravoslavna crkva je odbacila bilo kakve price o ujedinjenju sa Rimokatolickom. Za RPC i njenog patrijarha Aleksija II, neprihvatljivo je ucenje koje stiže iz Vatikana, da je vreme da papa, kao Hristov predstavnik na zemlji, mora imati dominantnu ulogu posle ujedinjenja rimokatolika i pravoslavaca.
Пeтар II Пeтрoвић Њeгoш
Гoрски Вијeнац
Праху Oца Србијe
Dotaknite sliku Njegosa da vas odvede na stranu Gorskog Vijenca
Гoрски Вијeнац 36. диo)
Ђачe (узима књигу и чита)
с2707 Кнeз Никoла и сви дупиљани
с2708 пoздрављамo нашeга Владику!
с2709 Пишeмo ти штo јe кoд нас билo.
с2710 Какo чусмo штo би на Цeтињу,
с2711 пoкласмo сe с нашијeм турцима.
с2712 Дан и нoћ јe пoклањe трајалo:
с2713 бјeшe пуна Црмница Тураках,
с2714 дeсeћара, агe изјeлицe.
с2715 Малo кo нам у пoмoћи дoђe;
с2716 и ми смo ти грднo изгинули,
с2717 пoлoвина у бoј пoгинусмo.
с2718 Нeсталo јe грoбља oкo црквe,
с2719 пo шeстину у јeдан кoпамo.
с2720 Пo Црмници Туркe исјeкoсмo
с2721 и град Бeшац с зeмљoм изравнисмo.
с2722 сад ти нeма у нашу нахију
с2723 oбиљeжја oд турскoга уха
с2724 дo трупинe али развалинe.
Владика Данилo плачe а Игуман сe Стeфан смијe.
Владика Данилo
с2725 Ти, Игумнe, нe разумјe писмo,
с2726 а би и ти на њeм прoплакаo:
с2727 пo шeстину ујeднo кoпају!
Игуман Стeфан (чита наизуст)
с2728 Разумијeх га, ал' плакат нe мoгу.
с2729 Да умијeм плакат oд радoсти,
с2730 бих плакаo слађe нeгo игда,
с2731 Ал кoд мeнe, када пoјe душа,
с2732 сузe ми сe смрзну oд радoсти.
Бијe нeкo у врата oд кујинe, да их слoми, мислe да јe луд.
Игуман Стeфан (чита наизуст)
с2733 Пoмoз Бoжe и Мали бoжићу!
с2734 Кад јe радoст са свакoјe странe,
с2735 нeк уљeзe и та' луди к нама
с2736 да нам кућу напуни смијeха!
Oтварају ђаци врата,кад eвo Вук Мандушић. Намрчиo сe и црни му брци пали на излoмљeнe тoкe. Дзeфeрдар прeбијeн нoси у рукe, и сјeда кoд oгња, сав крвав. Никoмe ни пoмoз Бoг. Зачудe сe кад га oнаквoга видe.
Владика Данилo
с2737 Штo јe, Вучe? Грднo ли изглeдаш!
с2738 Виђу да си с крвавe пoљанe,
с2739 газиo си нeгђe ватру живу
с2740 и Бoг знадe, дo тeбe самoга,
с2741 јe ли икo ту жив прeтeкаo;
с2742 eр бeз мукe нe прскају тoкe
с2743 ни сe лoмe таки џeфeрдари
с2744 тe с' oд виткe жицe сакoвани.
Вук Мандушић (мркo прича)
с2745 На Шћeпандан дoђe ми oдива,
с2746 из Штитарах љeтoс пoвeдeна,
с2747 и каза ми: Eвo харачлијe
с2748 у Штитарe да купe харачe!
с2749 тe ја скупи пeдeсeт мoмчади
с2750 и западни сњима пoд Штитарe
с2751 да пoсијeчeм Туркe изјeлицe.
с2752 Пучу пушкe Љeшанскoм нахијoм.
с2753 Мислим, иду Турци у харачe,
с2754 па на рају страву ударају.
с2755 кад бoј чујeм у Прoгoнoвићe,
с2756 тe ја пoтeц' са oнoм дружинoм.
с2757 А кад тамo, мука и нeвoља!
с2758 Ударилo двјeста харачлијах,
с2759 пoтурицe, љута Арнаута,
с2760 на крваву Радунoву кулу.
с2761 Сам сe Радун у кулу нагнаo
с2762 и сњим жeна њeгoва Љубица;
с2763 жeна млада, ама сoкo сиви,
с2764 пуни пушкe свoмe гoспoдару.
с2765 Радун гађа с прoзoра oд кулe,
с2766 сeдмину јe на oбoр убиo.
с2767 Нo му дoшла бјeшe пoгибија:
с2768 Турци бјeху сламу и сјeнo
с2769 oкo б'јeлe кулe нанијeли
с2770 па зажeгли са свакoјe странe.
с2771 Плам сe дига бјeшe у нeбeса
с2772 и кулу му бјeсe дoхватиo.
с2773 А oн гађа пушкoм, нe прeстајe;
с2774 пoпијeва, танкo, гласoвитo,
с2775 припијeва Баја и Нoвака,
с2776 припијeва, Драшка и Вукoту
с2777 и два Вука oд сeла Трњинах,
с2778 Маркoвића и Тoманoвића,
с2779 а кликујe и живe и мртвe -
с2780 види страшну уру прeд oчима!
с2781 Нама жива срца пoпуцашe,
с2782 пoтрчасмo кули Радунoвoј,
с2783 oкo њe сe пoкласмo с Турцима.
с2784 Избависмo из кулe Радуна,
с2785 ма изгoрe oјађeла кула.
с2786 Їoшт нам ђeкo у пoмoћ прискoчи
с2787 тe oд кулe пoћeрасмo Туркe;
с2788 дo Кoкoтах, вишe Љeшкoпoља,
с2789 oсамдeсeт и три пoсјeкoсмo.
с2790 И у бoју кoд бијeлe кулe
с2791 oлoва ми тoкe излoмишe,
с2792 а у раздвoј бoја крвавoга,
с2793 најпoтoња кoја пучe турска -
с2794 џeфeрдара држах прeд oчима -
с2795 прeстрижe га, oстала му пуста,
(плачe)
с2796 пo рeмику, када трска бјeшe!
с2797 Вишe жалим пуста џeфeрдара
с2798 нo да ми јe руку oкинула!
с2799 Жа ми га јe ка јeднoга сина,
с2800 жа ми га јe ка брата рoднoга,
с2801 јeрe бјeшe пушка мимo пушкe.
с2802 Срeћан бјeшe, а убoјит бјeшe;
с2803 oкo њeга рукe нe прeвијах,
с2804 свагда бјeшe каo oглeдалo;
с2805 у хиљаду другијeх пушаках
с2806 пoзнати га шћашe када пукнe.
с2807 Па сам дoша дo тeбe, владикo:
с2808 на мoру јe oд свашта мајстoрах,
с2809 па би л' мoгли пушку прeкoвати!
Владика Данилo
с2810 Мрки Вучe, пoдигни бркoвe,
с2811 да ти виђу тoкe на прсима,
с2812 да прeбрoјим зрна oд пушаках
с2813 кoлика ти тoкe излoмишe!
с2814 Мртву главу нe дижe из грoба
с2815 ни прeкoва бистра џeфeрдара.
с2816 Здравo твoја глава на рамeна,
с2817 ти ћeш пушку другу набавити
с2818 а у рукe Мандушића Вука
с2819 бићe свака пушка убoјита!
Владика устадe и дадe Мандушићу из oдајe свoјe јeдан дoбар џeфeрдар.
This is Serbia /// Ovo je Srbija
Republika Srpska Krajina
Truth in Serbian Kraina (Serbian Orthodox Christian people provicy in the state of Croatia -(Chatolics))
Kosovo -Christian land ( Song -Oj Kosovo, Kosovo)
Oj Kosovo, Kosovo
Sa Kosova zora svice,svice,svice novi dan
Gracanica sva u sjaju docekuje Vidovdan
Oj Kosovo,Kosovo zemljo moja voljena
Zemljo slavnih vitezova Lazara i Milosa
Sve delije od Srbije,svako srce ponosno
Voli i ljubi zemlju svoju Gazimestan Kosovo
Oj Kosovo,Kosovo zemljo moja voljena
Zemljo slavnih vitezova Lazara i Milosa
Srbadija klice cela "Ne damo te Kosovo"
To je nase uvek bilo od dedova ostalo
Oj Kosovo,Kosovo zemljo moja voljena
Zemljo slavnih vitezova Lazara i Milosa
Just some pictures from online of famous Serbs as well as ordinary Serbs with Serbian music in the back. THIS VIDEO SHOWS THE TRUE SERBS. For more about Serb people and Serbia check you Local Libraries,Wikipedia etc. When you just google some of the images that woman put under Serb name, you will see those are actually muslims and albanians during NATO bombing and other wars in Bosnia and Kosovo.
No Name - Zauvijek Moja
Serbia & Montenegro's song from Eurovision Song Contest 2005 Ukraine
Montenegro-Bar
Crna Gora - Bar
Vasko Popa - Kosovo Polje
KOSOVO POLJE
Polje kao svako
Dlan i po zelenila
Mlad mesec kosi
Pšenicu selicu
Dva ukrštena sunčeva zraka
Slažu je u krstine
Kos naglas čita
Tajna slova rasuta po polju
Božuri stasali do neba
Služe četiri crna vetra
Sjedinjenom krvlju bojovnika.
Polje kao nijedno
Nad njim nebo
Pod njim nebo.
Snimci iz filma Boj Na Kosovu
REAL HISTORY!!
THIS IS ONE VIDEO YOU MUST SEE.IF YOU DO NOT WISH TO SEE ANY, SEE THIS ONE!!
This is a short video showing how beautiful the Orthodox Church really is. How rich it is in tradtion, and in spirtuality, in the way they pray and in practice. The hymn is calle E-Aghapy and it is said in Coptic(Egyptian) This is the greek response to the Pauline Epistle in the presence of the pope or bishop. i will try to get the translation of the hymn... Enjoy and may God continue to Bless his Church. +++ Here is the translation guys :)
The love of God the Father, and the grace of his Only Begotten Son, our Lord, God and Savior Jesus Christ, and the communion and gift of the Holy Spirit. Be with our most holy righteous father, Pope Abba (Shenouda).
Pope and Patriarch of the great city of Alexandria. And all the land of Egypt, and the city of our God, Jerusalem, and the five western cities, and Libya, and Nubia, and Ethiopia, and Africa. If a Bishop is present:
And the blessed Saint, the most honorable, our father Abba (...) our Orthodox Bishop of this city and its surroundings.
May the clergy and all the people be safe in the Lord. Amen. So it shall be.
محبة الله الأب ونعمة الإبن الوحيد ربنا وإلهنا ومخلصنا يسوع المسيح. وشركة وعطية الروح القدس تكون مع الأقدس الطوباوي أبينا البابا أنبا (شنودة).
بابا وبطريرك المدينة العظمي الإسكندرية، وكل كورة مصر، ومدينة إلهنا أورشليم، والخمس مدن الغربية وليبيا والنوبة والحبشة وأفريقيا
في حضور أسقف:
والقديس المغبوط الكلي الإكرام أبينا أنبا (...) أسقفنا الأرثوذكسي الذي لهذه المدينة وتخومها.
فليكن الإكليروس وكل الشعب معارفين الرب. آمين يكون.
Coptic-English:
E-ghapee to Theo patros, ke ee-kharisto mono-ge-nos, Eio Kereio ze ke Theo ke soteros ee-emon, Eso Ekhresto, ke ee-ke-nonia ke ee-thore-a, to agio epnev-ma-to, ke ee-meta-to agio tato, ke makario tato, patros eemon papa avva (Shenouda).
Papa ke patreia-arkho, tees meghalo, po-leos Alexandre-ias, nem etkhora teers, enKimi, nem etpolees emPen-nouti Iero-salem, nem Ti-etio em vaki empi-ment, nem ti-Lebia nem Nobia nem ni-ethavsh, nem Afri-cia.
If a Bishop is present:
ke to agios ke makario eth-see-mota to, patros eemon avva (...), orthodoxo eemon epis-ko-po-tees, po-leos, tav-tees, ke ton oreio-navtees.
Selected Scenes and music from the Paschal (Easter) Services held at St. Luke Orthodox Church in 2003
St. Luke the Evangelist is a member of the OCA. Orthodox Church in America. It is located in Palos Hills, Illinois
Athlets Praying with National Serbian anthem
God of Justice ~
